Ako posetite sajt www.basket.co.rs u sekciji „o nama“ naći ćete neobičan naslov „Mama je bila u pravu“ a ispod njega tekst: „U početku behu ruke… mamine ruke… i one su mesile i mesile, a onda su došla još dva para ruku, slična, nešto mlađa…“ i tako dalje.
Iako su prezentacije za sajt, po pravilu, stilizovane i sračunate na efekat kojim će vas privući da ostanete „u poseti“, ova priča o Basketu je istinita i verno dočarava situaciju u kojoj je Srbislava Lazić 2002. godine počela u svojoj kući u Golubincima, pokraj Stare Pazove a na pedesetak kilometara od Beograda, da peče slane perece i štapiće. Time se borila za opstanak, kao samohrana majka dve kćeri – Sonje koja je tek upisala psihologiju i srednjoškolke Aleksandre. To su počeci rada firme Basket čiji su se proizvodi prvo prodavali na pijacama i u malim prodavnicama.
Tekst je prvobitno objavljen u magazinu Ekonometar, oktobar.
Od tada do sada mnogo toga se dogodilo, neizlečiva bolest je, na nesreću, odnela Srbislavu 2016. godine, ali su njene dve ćerke, „dva para mladih ruku“, nastavile taj porodični biznis – Sonja Đurić sa diplomom i specilizacijom psihologa i Aleksandra Đurić kao diplomirani slikar. Možda Srbislava nije ni slutila da će za dve decenije postojanja njene firme, što će biti sledeće godine, u pogonu Basketa, u centru Golubinaca raditi prava mala fabrika sa trideset zaposlenih, da će proizvoditi 1.000 kilograma peciva dnevno, da će se proizvodni programi i asortiman proširiti, da će se specijaliteti Basketa naći na prestižnim sajmovima hrane u Londonu, Kelnu, Njujorku, a da će čak deset odsto proizvodnje odlaziti kao izvoz u države našeg regiona.
Sonja i Aleksandra – Sandra su postale dve uspešne preduzetnice potpuno posvećene porodičnom biznisu koji neprekidno raste, uvode standarde i osvajaju priznanja za svoj rad i proizvode Basketa. I jedva imaju vremena za razgovor koji smo vodili nedavno u njihovom poslovnom prostoru u Golubincima, dok se iz pogona širio poznati, primamljivi miris peciva i dok smo se prisećali njihove majke Srbislave i našeg razgovora pre osam godina.
„Iz ove perspektive, pitam se odakle je mama imala toliko snage i kako je uspevala da izdrži sve pritiske, bez ikakvog radnog iskustva. Mi jesmo bile velike, ja sam upisala fakultet, a Aleksandra je bila u srednjoj školi. Imala je našu podršku na rečima, ali samo je ona znala kako joj je bilo i sa čime se sve susretala. Ipak, svojom voljom i snagom je uspela da izgura svoje proizvode do polica zdrave hrane i to u vreme kada nisu bile toliko rasprostranjene društvene mreže, onlajn prodavnice i internet uopšte“, priča Sonja.
Srbislava je, smatra Sonja, posao razvila intuitivno. Ceo život je provela u Golubincima, nije imala informacije šta se dešava u Beogradu, po radnjama, a opet se odlučila za proizvode koji će kasnije postati hit na trgovinskim policama, priča starija ćerka.
– Kako je ona osetila pravi momenat da počne sa ovim programom nama ni danas nije jasno? Počela je sa svojim perecama prvo na pijacama pa radnjama zdrave hrane. Jedna veleprodaja zdrave hrane joj je otvorila vrata, dopale su im se njene perece i predložili su joj da napravi integralne. Prihvatila je tu ideju i tako je krenuo integralni program. Mama je to dugo isprobavala, a glavni degustatori smo bili tetka Saveta, Aleksandra i ja. Uvek smo govorile sreća što nije bilo nešto teško i masno jer bismo imale po „100 kilograma“ dok ne dođemo do idealnog ukusa. Pakovala je ta peciva u kola, sama ih isporučivala, kupci su maltene na licu mesta odlučivali koliko žele da kupe, a ona im je račune pisala na haubi automobila. Sa tim radnjama sa kojima je mama počela saradnju mi i danas sarađujemo – priča Sonja.
Ćerke uz majku i delima
Firma je rasla organski, postepeno se širio asortiman, u okviru porodične kuće u glavnoj ulici u Golubincima je napravljena i prva proizvodnja od četrdesetak kvadrata. Sonja, inače diplomirani psiholog se firmi pridružila 2010, a Aleksandra koja je slikarka nekoliko godina kasnije. Obe su fakultete završile u Novom Sadu gde i danas žive i odakle svaki dan putuju na posao u Golubince.
„Ja sam prva imala ideju da se priključim firmi, ali mama me je odvraćala. Uslovila me je da odem da radim u Centar za socijalni rad u Staroj Pazovi. Ipak, Basket me je neverovatno vukao sebi, stalno sam imala potrebu da se pridružim mami i da učim od nje. Meni je bilo neverovatno kako ona sve to ume da radi, da vodi firmu, nalazi kupce, razvija proizvode. Jedno jutro 2010. sam ustala i rekla joj da definitivno dolazim u firmu da radim sa njom. Dugo mi je bilo potrebno da nađem svoje mesto, bila sam iz potpuno druge sfere jer sam završila i sistemsku porodičnu terapiju verujući da ću jednog dana biti sistemski terapeut“, priseća se Sonja koja je u početku rada želela da se iključivo bavi razvojem brenda i komercijalom. – Ali, mama je insistirala da moram da upoznam proces proizvodnje, ali ja je nisam razumela. No, srećom, sestra Aleksandra se pridružila firmi nekoliko godina kasnije i uključila u proizvodnju što će nam kasnije spasiti firmu – iskrena je Sonja.
Revolucionarni koraci – dizajn i ulazak u velike trgovine
Dve su revolucionarne stvari donele ove mlade devojke u Basket – novu ambalažu i ulazak u velike trgovinske lance. Na staroj ambalaži su bile stvarne slike proizvoda, odisala je starinom i bila je prilično tradicionalna. Vreme se međutim menjalo, što su one uvidele, ali mami nije bilo pravo. – Aleksandra i ja smo se dogovorile da kontaktiramo tada veoma popularne dizajnere iz Novog Sada – Piter Grekson, koji su te godine dobili globalnu nagradu za dizajn Bakine tajne. Poslali smo im jedan iskren mejl u kojem smo se predstavile i iznenadile smo se kada su nas pozvali na sastanak i prihvatili da nam rade dizajn za ambalažu. I dan danas radimo sa njima – kaže Aleksandra i dodaje da su imali sreće što im je agencija omogućila da im uslugu plate na rate, jer je to pričično koštalo, što je mamu tada brinulo. Ona se plašila da neka veća investicije ne „potopi“ firmu, priča Aleksandra.
Međutim, za promenu ambalaže su postojali i praktični razlozi. Do tada su uspeli da svoj proizvod ulistaju u prodavnicama Dufri (Dufry) na Aerodromu, Univeru i Metrou. Niko drugi nije prihvatio staru ambalažu.
Upravo ulistavanje u velike trgovinske lance bio je drugi značajn korak za Basket.
– Tada nismo imali predstavu šta to znači i koliko je taj proces zahtevan i skup. Mama nam je odmah rekla da ona time ne želi da se bavi, da je nju to preraslo, dala nam je podršku ukoliko želimo da idemo tim putem, a ona je nastavila da se bavi dotadašnjim aktivnostima – prioča Aleksandra.
Sa ulaskom na police velikih trgovinskih sistema su krenuli 2014. Basket proizvodi su počeli da se prodaju u Maksiju, Merkatoru, DM-u.
Mada i dalje prodaju u prodavnicama zdrave hrane, sudbina tih radlji, kako kažu, ipak nije svetla. Mnoge se gase pod pritiskom velikih trgovinskih lanaca koji u svojoj ponudi imaju sve veći asortiman proizvoda zdrave hrane. Ipak, potrošači jednih i drugih su potpuno različiti. – Kupcima u zdravoj hrani je samo važno da proizvod bude što jeftiniji, a u trgovinskim lancima ljudi prepoznaju brend i čak čitaju deklaracije – kaže Aleksandra.
Dalje širenje asortimana i tržišta
Mamin asortiman od 10 vrsta proizvoda udvostručile i trenutno se pod brendom Basket prodaje 20 vrsta pakovanih proizvoda od kojih su četiri slatka: heljdine pločice, heljdine pločice sa sušenim malinama, sa kupinama, i dva slatka krekera – dva keksića za poneti. Jedni su sa suvim grožđem, drugi jabukom i cimetom, a treći sa cimetom i lešnikom. Spakovani su u kesice sa simboličnim dizajnom – dva drveta, dve golubice, dva prsta. Sve to simbolizuje dve sestre. Slatki program je zaživeo ove godine. Pored toga, ove godine su ubacile i dva nova slana proizvoda.
Zato je ova godina bila godina investicija Basketa, u mašine i razvoj zih šest novih proizvoda uložile su oko150.000 evra. Ta suma uključuje istraživanje sirovina dok su našle odgovarajuće, ambalažu, dizajn, nove kalupe za štampu, ulistavanje proizvoda u prodavnice, slanje uzoraka na analize, promociju.
– Želele smo da proširimo asortiman sa slatkim proizvodima, ali da budu drugačiji od onoga što se nudi na tržištu. Većina ima čokoladu, prirodne zaslađivače sa aromama, a nismo naišli na proizvod bez šećera, bez arome i isključivo sa 100% sušenim voćem. Našli smo dobavljača iz sela Ševerice kod Šapca koji dehidrira voće. Dakle, koristimo voćno brašno koje da bi se osetilo mora dosta da se stavi. U pločicama ima 10% sušenog voća. Pošto je sirovina skupa i proizvodi su skuplji od slanih i reč je o premijum slatkišima – objašnjava Aleksandra.
Neko vreme ne planiraju da proširuju asortiman, ali kažu da trendovi idu u pravcu organskih proizvoda. Čak im i stižu zahtevi od trgovaca, međutim mišljenja su da bi ti proizvodi bili preskupi za potrošače. – Nama nije problem da to proizvedemo ali je pitanje kome ćemo to da prodamo – kaže Sonja.
Pored toga što su proširile asortiman, Basket su uspele da plasiraju i na sva tržišta u regionu. Izvoze oko 10 odsto proizvodnje u Sloveniju, Hrvatsku, Severnu Makedoniju, Crnu Goru, dok su u Bosni Hercegovini prisutni sa rinfuznom robom preko veletrgovaca zdravom hranom. – Voleli bismo da ojačamo ova tržišta, da proširimo broj proizvoda sa kojima smo prisutni na tim tržištima. Raduje nas što izvoz raste i što su novi, slatki proizvodi recimo oduševili Slovence koji su ih odmah ulistali. U Sloveniji prodajemo u Merkatoru, a u Hrvatskoj u Merkatoru i Konzumu – kaže Sonja.
Neposredno pred početak pandemije, početkom prošle godine, pokrenule su onlajn prodaju. Za sada internet prodaja raste, a proizvode šalju brzom poštom ili ih sami distribuiraju. – Nedavno smo za jedan vikend prodali 40 kilograma robe što je zamenilo recimo prodaju na nedeljnom nivou u nekim radnjama zdrave hrane koje su se zatvorile u Beogradu. Tako da i taj segment ide uzlaznim putem – kaže Aleksandra i dodaje da im je u planu da razviju i korporativne poklone.
Za eventualan rast tražnje su spremne, jer su već sazidale novi objekat koji je useljiv. Međutim, novi proizvodni pogon zahteva novu opremu i velika finansijska ulaganja koja će biti teško ostvariva bez kredita. – Zavolele smo posao i uopšte se ne kajemo što se ne bavimo svojim primarnim zanimanjima. Želimo da nastavimo da razvijamo Basket i da stvaramo potrebe potrošača za našim proizvodima – kaže Sonja.
Aleksandra ima slikovitu viziju razvoja Basketa u očima potrošača. – Najsrećnije bismo bile kada bi se Basket proizvodi našli na onim neformalnim spiskovima koje prave trudnice pri odlasku u porodilište: „zapakovati Basket“ ili da se Basket nalazi na spisku za putovanje“ – kaže ona.
„Nigde bez Basketa“ – to bi bilo ostvarenje poslovnog sna sestara Đurić koje su do sada dobile niz priznanja, među kojima i „Cvet uspeha za ženu zmaja“ 2019. koje dodeljuje Udruženje poslovnih žena.
Izvor: Ekonometar, oktobar 2021.
Autor: Vesna Lapčić/Radojka Nikolić