Piše: Kosta Andrić, izvršni direktor, ICT Hub
Poslednjih godina digitalna ekonomija u Srbiji postaje sve jača. IT industrija je u konstantnom rastu. Počeo je da se nazire ekosistem u nastajanju. Startapi, habovi, inkubatori, akceleratori… Već godinama se broje u stotinama. Kompanije svih veličina prepoznaju važnost inovacija, sarađuju sa startapima, bave se digitalnim strategijam. Nužno, to su prepoznali i regulatori, koji su reagovali poreskim olakšicama za ulaganja u inovacije, izmenama Zakona o elektronskoj trgovini…
Ali, da li sve to dovoljno doprinosi konkurentnosti u globalnoj tržišnoj utakmici ili smo i dalje ograničeni na izolovane uspehe talenta i znanja upornih malih timova i pojedinaca, uz možda i malo sreće?
To upravo i jesu, godinama unazad, glavne prednosti ekosistema inovacija u Srbiji: kvalitet naših ljudi, njihove veštine i talenat. Svi smo na to ponosni, i treba da budemo, ali kada govorimo o ekonomiji, dugoročnom rastu, široj strategiji – talenat je daleko od osnove za održivost.
Šta nedostaje?
U isto vreme, većina inovativnih kompanija ne poseduje dovoljne biznis veštine, a srpska ekonomija, umesto „gotovih proizvoda“, još uvek dominantno izvozi proizvode i usluge bez dodatne vrednosti. Isto važi i za IT industriju. Tradicionalni i inovativni biznisi, univerziteti, država, izvori finansiranja jednostavno nisu dovoljno povezani. Lanci vrednosti su kratki. Saradnja tradicionalnih i inovativnih kompanija i dalje je ogroman neiskorišćen prostor. Za ove druge, pogotovo kada su u kritično važnoj ranoj fazi, jednostavno nema dovoljno opcija za finansiranje. A sve to su ozbiljna ograničenja za rast ekonomije znanja.
Čitav naš ekosistem inovacija je u početnoj fazi „aktivacije“ (prema metodologiji koju koristi Startup Genome), a za pravi rast i globalnu konkurentnost potrebni su jasna vizija i strateški zasnovano učešće svih stejkholdera. Da bismo malo više uspešnih priča, da bi one postale “nešto normalno”, to mora da bude rezultat zajedničkog rada sa zajedničkim fokusom. Ali, u šta da se usmerimo?
Sad ili nikad, ali šta?
Opet, odgovor je jednostavan, bar za napisati ga. Strategija treba da bude zasnovana na konkretnim potencijalima koje znamo da kao zemlja imamo, od kojih možemo da počnemo da gradimo konkurentnost naše privrede. Jedino oko takvog potencijala ima smisla da gradimo inovacioni ekosistem, da mu to bude fokus koji će ga podići iz aktivacije u rast. Na tom poslu treba da angažujemo sve stejkholdere, da ih povežemo jasnim zajedničkim interesom. I sve to je potrebno da radimo na način koji je globalno već dokazan, sa znanjem i iskustvima koje možemo da “krademo”.
U prevodu, treba da pažljivo odaberemo industriju ili sektor koji može da bude naša specifična prednost, bacimo na njega sav onaj talenat na koji smo ponosni i izgradimo oko njega inovacioni superklaster, uz podršku svih igrača najšireg ekosistema i uopšte svih koji mogu da doprinesu. Dakle, to nisu samo startapi, nego i i biznisi tog sektora ili industrije, investitori i akceleratori, javne institucije, pružaoci usluga, obrazovni sistem… Jer u superklasteru, svi imaju svoje uloge koje dopunjavaju i jasne koristi. Kad se tako postave stvari, još talenta i novca se pojavljuju sami. I sve to treba da uradimo hrabro. Da to bude naš “big bet”, u koji ćemo da uložimo sve što možemo.
Srbija inovira
Takva, dobro promišljena strategija, zasnovana na nečem realnom, kroz povezivanje svih stejkholdera i stvaranje zajedničkih vrednosti, zaista može da nam da nacionalnu kompetitivnu prednost. Iskreno, nakon proučavanja sličnih priča drugde u svetu, mislim da nemamo ni drugog izbora. A da možemo, u to sam apsolutno siguran.
Zajedno sa svojim partnerima, u ICT Hubu smo odlučili da to i uradimo. I to je projekat Srbija inovira koji se sprovodi uz podršku USAID-a.