Piše: Lela Saković

Zašto se ženama često čini da ih muškarci ne slušaju, a muškarci su često skloni da poveruju kako su žene spremne da se „pokore“, čak i ako se ni jedni ni drugi zaista ne osećaju tako? Stvar je u razlikama u načinu komunikacije i iskazivanja stava ili jednostavno u različitom nastupu. Kad je o privatnim odnosima reč, tu se svako snalazi na svoj način, ali kad se fokusiramo na radno okruženje ovo može pojedincu da pokvari planove, ali i da doprinese napredovanju. Pametan poslodavac će znajući za ove razlike umeti pametno i da ih iskoristi: neke situacije će poveriti ženama, a neke muškarcima. Da se ne shvati pogrešno, ovde nije reč o uspostavljanju dominacije jednog ili drugog pola, već samo o tome da se osobine zaposlenih usmere ka postizanju poslovnog cilja na najbolji mogući način.

Kerol Kinsi Goman, autorka knjige „The Silent Language of Leaders: How Body Language Can Help – or Hurt – How You Lead” sprovela je istraživanje u SAD, Evropi i Kanadi da bi zaključila kako se polne razlike kad je o komunikaciji reč reflektuju na posao. Muškarci i žene govorili su i o sebi, ali i o suprotnom polu, pa je iz toga proizašlo nekoliko zaključaka o tome šta su tri najveće „komunikacione snage“, a šta „komunikacione slabosti“ za oba pola.

Žene imaju sledeće prednosti: sposobnost čitanja govora tela i hvatanja neverbalnih znakova; dobri su slušaoci; umeju da pokažu empatiju. S druge strane, kao komunikacijske slabosti ističe se da su previše emotivne, da previše zaobilazno idu do cilja i da nisu dovoljno autoritativne.

Muškarci su, pak, u prednosti jer jače stavljaju do znanja svoje fizičko prisustvo, direktnije idu do cilja i efikasnije prikazuju svoju moć.  Za slabosti im se pripisuje to što su previše direktni, neosetljivi na reakcije slušalaca i previše uvereni u ispravnost svog mišljenja.

Prema ovoj autorki, kolege procenjuju jedni druge (neprestano, a često i nesvesno) na osnovu dve grupe kvaliteta: na osnovu topline (empatija, dopadljivost, brižnost) i na osnovu autoriteta (moć, kredibilitet, status).

Da li postoji univerzalno dobar način komunikacije?

Stil komunikacije koji prolazi na svakom mestu i u svako vreme jednostavno ne postoji. Žene obično imaju prednost u okruženjima gde je potrebno da se sarađuje, gde je poželjno imati veštinu slušanja, inkluzivni govor tela i empatiju. Muškarci lakše preuzimaju kontrolu i smatraju se efikasnijim u okruženjima gde je potrebna odlučnost. Takođe, procenjuje se da su muškarci bolji u monologu, a žene u dijalogu.

Istraživanja su pokazala da žene pokazuju govorom tela više znakova koji ukazuju na osećaj topline i razumevanja. Primera radi, fokusiraće se na svog sagovornika tako što će prema njemu okrenuti glavu i torzo, nagnuće se napred, smeškaće se, sinhronizovaće pokrete sa sagovornikom, klimaće glavom i biće sklonije da nagnu glavu u stranu kao znak da su „pustile uvo“ ka sagovorniku.

Muškarci daju više takozvanih statusnih signala kroz dominantne pokrete i ponašanje, kao što je na primer bočno klimanje glavom, ljutnja i izrazi gađenja. Kad stoje, gledaju da se izdignu dodatno, kad sede bivaju zavaljeni i raširenih ili široko prekrštenih nogu, sa materijalima raširenim po stolu i sa rukama ispruženim na naslonu stolice.

Kako god bilo, svaka prednost pretvara se u slabost ako se pretera. Ženski pristup koji podrazumeva želju za saradnjom i empatiju može se shvatiti kao mogućnost da postane laka meta koju treba „pokoriti“, a muška potreba da budu što dikretniji i konkretniji može se shvatiti kao bezosećajnost. Muškarci ostavljaju utisak da su bahati i previše agresivni kada svojim položajem i govorom tela zauzimaju tuđi lični prostor, kada se rukuju „smrtonosnim stiskom“ i kada naglašavaju svoj status toliko da izgledaju oholo. Žene su sklonije bespotrebnom izvinjavanju, suvišnom i neprimerenom smehu, a često su skromne kad su u pitanju njihova lična dostignuća i ideje, pa ih zbog toga mogu smatrati pasivnim ili slabim.

Kako iskazuju odobravanje

Aktivno slušanje – jasno stavljanje do znanja sagovorniku da nam je pažnja usmerena na ono što priča i da ga razumemo, podrazumeva i prateće pokrete odnosno adekvatan govor tela. Kod žena, dobre veštine slušanja uključuju uspostavljanje kontakta očima i reakciju pogledom. Muškarci često slušaju uz minimalan kontakt očima i gotovo bez neverbalne reakcije koja bi služila kao povratna informacija. U pomenutom istraživanju, žene su navodile kako je upravo nedostatak kontakta očima znak da ih njihov muški sagovornik na poslu ne sluša, a ako je u pitanju šef-muškarac, da ne ceni dovoljno njihov doprinos.

Klimanje glavom takođe se razlikuje kad je u pitanju odgovor: žene klimanjem glave pokazuju da razumeju sagovornika, da ga slušaju ili podstiču da nastavi. Kada muškarac klimne glavom, on nema ambiciju da pokaže empatiju, već je to samo znak da pristaje.

Muškarci su, kažu, sposobniji da zadrže izraz lica pokeraša u odsudnim trenucima poslovnih pregovora, tačnije da zadrže svoje emocije pod kontrolom, za razliku od žena koje su emocionalno izražajnije i spontanije kad je iskazivanje onoga što u tom trenutku osećaju u pitanju.

Zato što kompletnije pristupaju komunikaciji odnosno poruci koju primaju (i kroz reči i kroz govor tela), žene su sposbnije da procene reakcije, odnosno odgovor koji možda i nehotice dobijaju od sagovornika. Po principu „znam šta sam rekla tek kada čujem odgovor“, odnosno tek kada vidim ili shvatim reakciju sagovornika, one lakše uspevaju da razumeju odgovor i da se u skladu s njim prilagode nastavku razgovora. Ipak, ta sposobnost često može da bude osujećena upravo muškom sposobnošću „igrača pokera“ – da prikrije pravi izraz lica.

Istraživanja su pokazala da tokom govora žene koriste pet, a muškarci tri tona kad je reč o visini glasa. Kad su pod stresom, žene govore piskutavije odnosno podižu ton. Dublji glas muškarca zvuči sigurnije i mnogi to često koriste kao masku, ali lako mogu da zapadnu u jednoličnost i tako zvuče monotono što kod slušalaca izaziva ravnodušnost.

Muškarci su skloniji da se šire u prostoru, čak i zauzimajući tuđ lični prostor. Žene, pak, imaju tendenciju da skupljaju telo držeći laktove sa strane, prekrštaju noge čvrsto, papire slažu u male uredne gomile i trude se da zauzmu što manje prostora. Kada izgledaju manje, one se i osećaju manje moćnima, za razliku od muškaraca koji rado izgledaju moćno (čak i ako deluju bahato) i koji takvim stavom sebi dodatno podižu samopouzdanje.

Žene gotovo prečesto imaju shvatanja „dobre učenice“, verujući da će odgovorne osobe primetiti njihov trud i pozitivne rezultate i da će tako dobiti unapređenje. Muškarci su svesniji da moraju sami da se pohvale i glasno istaknu svoje zasluge da bi napredovali.

Zanimljivo je i da tokom donošenja odluka žene vole da glasno razmatraju mogućnosti i da „elaboriraju“ put do donošenja odluka, dok muškarci ceo taj proces obave ćuteći i „isporuče“ gotovo rešenje. Takođe, muškarci gotovo po pravilu za svaku dilemu traže rešenje, dok su žene svesne da je ljudima često potrebno samo da budu saslušani. Kažu da se razlog može tražiti u činjenici da je muškarcima nelagodno da se suočavaju sa emocijama, pa biraju lakši put.

Još je od praistorije poznato da će muškarci koji su se tek upoznali držati veću distancu između sebe dok razgovaraju, za razliku od žena. Ali ono što je primećeno u novije vreme je da se isto dešava i u onlajn zajednicama koje koriste avatare, gde se mnoga nesvesna pravila koja upravljaju ličnim prostorom u fizičkom svetu preslikavaju i u virtuelni.

Najzad, ako dođe do konfliktne situacije muškarci su skloniji da iznose direktne optužbe, dok žene gledaju da izbegnu „frontalni“ sukob već će radije da pribegnu indirektnim optužbama.

Naravno, sve ovo treba uzeti sa određenom rezervom jer je ljudsko ponašanje takvo da se može izvući nešto što je uobičajeno, ali se ne može nikako odnositi na svaku osobu. Svakako je korisno znati kada svoj stil komunikacije možemo da iskoristimo kao prednost, a kada nam može napraviti problem. Najefikasniji komunikatori usavršili su veštine komunikacije tako da u isto vreme mogu da ostavljaju utisak i da su samouvereni i da su brižni i uspešno balansiraju signale moći i empatije, a među njima ima i muškaraca i žena.

Izvor: Prvobitno objavljeno u decembarskom broju časopisa Svet osiguranja

Foto: Edvard Nalbantjan

Verovatno znate da je desetoboj najteža atletska disciplina.

U ovom sportu mogu da se nadmeću samo oni najjači i najspremniji. Za Olimpijske igre atletičari se spremaju  godinama, mnogi i više od jedne decenije.

Pobednik u ovoj disciplini na Olimpijadi dobija titulu „najboljeg sportiste sveta“ u naredne četiri godine.

Oni, najhrabriji i najspremniji koji su prošli kavalifikacije, imaju priliku da „samo u dva dana“ svetu pokažu svoju spremnost, izdržljivost kako fizičku tako i psihičku, u sportovima koji su sasvim različiti. Zahtevaju različite sposobnosti, fizičku građu i snagu.

Na kratko, samo da vas podsetimo o kojim disciplinama se radi.

Prvi dan počinje se sa trkom na 100 metara, pa skok u dalj, zatim bacanje kugle, skok u vis i na kraju prvog dana je trka na 400 metara.

Drugi dan počinje se trkom od 110 metara sa preponama, pa bacanje diska, onda skok sa motkom, bacanje koplja i poslednja disciplina je trka od 1.500 metara.

Znate da su bacači kugle krupni i mišićavi. Takav čovek  treba da skače motkom, preskače prepone i da skače u dalj. Oni koji su savršeni u sprintu treba da trče 1.500 metara. Trka od 1.500 metara je poslednja, najteža i najzamornija disciplina. Jer takmičari su već u svakom pogledu iscrpljeni i umorni. Mnogi padaju na kraju i ne uspevaju da prođu kroz cilj. Samo su najizdržljivi i najspremniji uspevali da istrče ovu poslednju najdužu, najtežu trku.

Koliko vas ovo podseća na određene situacije u životu i poslu?

Verujem da mnogi nalaze slične lične trenutke, nekima je svakodnevnica desetoboj.

Za razliku od nas, sportiste ozbiljno  spremaju za tih deset disciplina. Oko njih je čitav tim vrhunskih stručnjaka, trenera, fizioterapeuta, psiholaga, lekara, nutricionista i da ne nabrajamo sve stručnjake koji se maksimalno posvećuju jednom od odabranih atletičara.

Mi idemo u školu, učimo dosta, često pitajući se, šta će nam sve to.

Ni danas, u školama i fakultetima, mladi se ne spremaje, ne govori im se da je određeni pa i najvažniji predmet u školi/fakultetu zrno peska u odnosu na život.

Najstrožije bi profesori kažnjavali svakog ko bi pokušao da se ispomogne, da pogleda u knjigu, ili upotrebi bilo kakvu pomoć. U toku školovanja, traženo je da se sve nauči i iz glave izgovori, bez ikakve pomoći sa strane odgovori na zadatak.

Ako su nečemu učitelji, nastavnici i profesori uspeli da nas nauče, to je da ne očekujemo i tražimo malu pomoć jedni od drugih. Naučili su nekada đake, a sada ljude, da ni ne traže pomoć. Oni koji to čine su izuzeci.

Vratimo se desetoboju, životu. Da bi se što bolje spremili za život, posao, brak, roditeljstvo, prijateljstvo, potrebno je da se spremamo. I to praktično počinjemo kao desetobojci drugi dan koji im je neuporedivo teži od prvog. Ozbiljno učenje, sazrevanje i svesno napredovanje praktično počinje u drugom činu, onda kada se završi zvanično školovanje. Oni koji to shvate i krenu sami da uče, da primaju tuđu pomoć, savet, iskustvo, znanje imaju ogromne šanse da životnu trku istrče do kraja.

Oni koji su jedino zapamtili i naučili od učiteljice, da sve moraju sami bez ičije pomoći, njima je danas baš teško.

Vidite, jedan od nosilaca  titule „najboljeg sportiste sveta“ 1956. godine u Melburnu na XVI Olimpijskim igrama bio je Milt Campbell. Gospodin Milt Campbell, bio je odličan u mnogim od pomenutih disciplina, ali trka od 1.500 metara bila je za njega nemoguća misija. Već je u prethodnih devet disciplina osvojio dovoljno poena da bi stao na pobedničko postolje. Da bi došao do medalje morao je da istrči tu poslednju najtežu trku, bilo je dovoljno samo da ostane na nogama i da prođe kroz cilj. Gubio je vazduh, mučio se bio je na samom začelju, svi su ga skoro obišli. Srednjoprugaš Em Brus, koji je mogao tih 1.500 metara da istrči sa lakoćom i pobedi, više od samog Miltona želeo je da Milton pobedi, jer on bi samo u toj disciplini bio prvi. Pozvao je Miltona,“ajde dečko ti to možeš“ i počeo da trči sa njim, da ga bodri da Milton ne odustane, kada su došli do cilja, gurnuo je Miltona da on prv prođe kroz cilj. Ovu pomoć veliki Milton primio je sa zahvalnošću. Prvo što je uradio kada je prošao kroz cilj zagrlio je Brusa. Pomoć koj je primio ni malo nije dovela u pitanje njegovu pobedu.

Svakom od nas, potrebna je u određenim poslovnim i životnim situacijama da nas neko obodri, pogura, da nam pomogne da ostvarimo neki cilj. Nekada primamo podršku, a nekada smo u situaciji da mi budemo ti koji će mo nekom biti vetar u leđa.

Ako ste ovaj tekst pročitali do kraja, svakako ste malo zbunjeni jer ste navikli da vas obaveštavam  o novim spoljnotrgovinskim, deviznim ili poreskim poslovima. Po nekada vas obaveštavamo o novim propisima, i pitate se šta je ovo.

Moj primarni posao i dalje jeste spoljna trgovina, devizno poslovanje, porezi… ali to su teme koje i većinu vas zanimaju. To je u redu.

Svakom od nas potreban je vetar u leđa u ovom životnom desetoboju, na mene možete da računate da ću vam biti od pomoći iz pomenutih poslovnih oblasti.

Autor: Biljana Trifunović, IFA https://www.biljanatrifunovicifa.com/